Priče
februar 25.

Jedna ...ana prijateljima u Novi Sad

15. jun 2001.
Hvala za "dozvolu" za pisanje, ali sada trenutno imam problem: kraj je semestra i prepuna sam obaveza. Ispiti..... Sada jako, ali jakooooooooo žurim... samo da ti ukratko odgovorim: studiram nauku o komunikacijama - publicistiku; jurnalistika, public relation i audiovision (snimanje dokumentaraca i tome sl.)
Ne znam da li imam nameru ili nemam da se vratim, kao ni ovde da ostanem, jedino želim, ako bog da, da završim ovaj fax ...jer je LUDILO!!! i totalno sam se u njemu pronašla Verujem da će se sve nekako namestiti (u životu), pa ko zna gde ću i zbog čega završiti. Za sada mi ostaje još dve godine boravka u Salzburgu. No ni to nije 100% sigurno, jer je toliko stvari u igri. Mislila sam da dodem polovinom jula, ali trenutno ganjam varijantu da "otpalim" (preko leta) negde na englesko govorno područje, jer mi je konverzacija preko potrebna. Tako da NIŠTA ne znam, samo pokušavam da preživim ovaj život, preterano je dug. Vidimo se u Novom Sadu...
Ako vam nešto treba, sve što je u mojoj moći biće učinjeno!
Bežim, a tako bih vam još svašta pisala...
srdačan pozdrav
...ana

Pismo koje devetnaestogodišnja kćer šalje roditeljima. Ona studira u SAD, roditelji su gastarbajteri u Egiptu, inače svi rodjeni u Srbiji. (Imena su skraćena na inicijale)

April 28, 2001 11:23 PM
Ijao bože, samo neki problemi i sekiracije. Stvarno je više dosta svega za sve nas, za celi svet. Pa zar je bog zaista namenio da mi živimo ovako na ovom svetu? Da udemo u neku životnu mašinu kojoj kraja nema do smrti i da se mučimo i prolazimo kroz bol celog života? Ako jeste, onda neka jer je ovo njegov svet, ali ako nije, onda smo mi svi krivi za sve što se dešava u svetu - od ratova, do mržnje, do bolesti.... za sve smo mi ljudi krivi. I ne interesuje me šta vi mislite, ovo je moje mišljenje, ne neka filozofija što bi tata rek'o, i shvatila sam mnoge stvari o životu. Čovek mora da nade svoj mir, i to je poenta života: ni pare, ni radost, ni dobra kola, ni stanovi, ni društvo, ni škole, ma ništa nije važno jer većina nas ionako završi kao nesretna, kada celokupno gledamo. Radost traje samo kratko. Čak ni porodice višu nisu sretne. Mi (u našoj porodici) stvarno treba da budemo zahvalni što se volimo i mislimo jedni na druge, i što je to iskreno. Gledam ovde (Amerika) ljude kako odgajaju svoju decu i plače mi se koliko je žalosno. Vole ih samo dok su deca, ako i tada, i onda ih puste i bace u svet od 18. godina gde počnu da se drogiraju i uličare, retko ko i srednju završi, a kamoli faks. I pitam se čemu više sve ovo. Zašto više taj sudnji dan ne dode, jer poente života, ako mene pitate stvarno više nema.
I šta sada: ja učim ovu školu da bih postala neko i nešto jednoga dana, ako to dočekam, naravno, sve da bih posle i ja morala da prolazim kroz nešto slično tome kao moje tetke ili prijateljice, ili nane.... da izgubim dete... Ma beži bre, radije ne bih.
Mog profesora teologije rodeni brat ima 35 godina, čovek ima ženu i dete, jedna od retkih sretnih porodica u Americi, samo to da znate, i ima čovek Phd, doktorat.. zaraduje pare ima ljubav oko sebe, ništa više ne traži od života; da bi jednoga dana imao lasersku operaciju oka - istu onu koju je deka radio - i da bi se danas mučio. Svi znamo da su lekari ovde u Americi 'najbolji i najsavremeniji' naravno i najskuplji pritom, ali čovek ima tolike bolove od te operacije, kaže kao da mu neko trlja pesak po očima, ne može da spava, slabo vidi, ne može ni sa ćerkom više da priča jer je histeričan od bolova....a pomoci nema... Pa zasto!!!! Zasto tako... ne razumem.... Zdravlja bože, sresti se u drugoj dimenziji, nekoj gde je bolje i lepše živeti.
Što se tiče posla počinjem da radim 17.maja!!! Sretna sam: malo tebi da se skinem s vrata, tajko. Znam da misliš da ne cenim sve što ste uradili za mene, ali nije tako.
Voli vas ja..!

Jelena iz Njujorka, tri pisma prijateljima u Novi Sad

15. novembar 2000.
Pismo prvo:
Pa gde si ti, ČOVEČE???
Kada ću dobiti barem jednu reč od tebe?
Znam, dobila sam tvoj potpis na preporuci, ali tamo ne piše "Jelena, puno nam nedostaješ, voleo bih da te vidim, mislim na tebe" i slično.... Živ si, nadam se.
Ajde laži malo, pa mi piši: kako ne stižeš zbog struje i zbog posla, ali to ne znači da ti ne nedostajem. I da si me VEĆ zaboravio. Ajde, laži malo, svako to ume.
Ja naravno, puno mislim na Novi Sad. Ponekad mislim šta ću ovde, kada sam većinu vremena tamo? Koji mi je? Svakoji mi je!!!
Videla sam se sa Aleksom i Milanom i Ninom. Ej, sjajni su. Ono što sam uspela da zaključim je, da su jako bliski kao porodica, da se vole i drže zajedno. Ej, ćale sa sinovima ide po koncertima. Slušaju istu muziku. Super su!!!
Naravno, Aleksa misli da je New York najbolji grad na svetu. I ne shvata da ja baš i ne planiram svoj ostanak ovde. Nisam htela da objašnjavam. Jer on misli (i u pravu je) da je u Yugi teška situacija, nema ovoga, onoga... ali on je ovde sa svojom porodicom, sa ljudima koje voli najviše na svetu, uspeva da vidi budućnost za svoju decu. Ja ništa od toga nemam. Ja želim da imam porodicu, ali ne sa nekim zombijem odavde. I to što je u Yugi teško i nema mnogo čega, sve to nemanje ne bih menjala za ovo imanje ovde. Ja ovde mogu imati i čoveka koji će da me voli, i posao i novac. Da tako je. Mogu. Ali ne mogu imati nešto drugo. Ne mogu imati čoveka kog ću JA VOLETI, jer je taj čovek u Novom Sadu... i koliko god je nekada teško voleti se, mnogo je gore voleti se na daljinu. I znam da ti kažeš i svojim cerkama: smejaćeš se jednog dana. Ej, ja se nešto baš i ne smejem puno. Ajde me sada pitaj: Jelo, kako ti je čovek?
Pa ću da te ubijem!!!
Kada bih ostala ovde, onda bi mi pisao: Jelo, kako tvoj zombi???
Žalim slucaj, ali ako budeš želeo da se gledaš s New Yorkom, moraćeš to preko Alekse. Jer ja ne planiram da ostajem dovoljno dugo ovde da bih ti slala garantno pismo. Moraćeš me trpeti i gledati i trpeti i trpeti u Novom Sadu. Još jedan propali umetnik, videla sveta i vratila se kući. Eto to je to.
Ljubim te

Pismo drugo:
15. novembar 2000.
Draga moja,
kako preživljavaš ovo vreme u Novom Sadu i maltretman sa strujom? Žao mi je ako sam te prošli put uznemirila svojim pismom, ne znam koliko imam prava da tražim nečiji savet ovako iz daljine i da te stavljam u poziciju da moraš da misliš o tome i da preuzimaš odgovornost. Znam, znam, znam, rekla si mi da je to tvoja odluka da mi kažeš da dodem kući i da ovo nije za mene. I u pravu si. Čekam da završim materijal za ove škole koje su tu...jer nikad se ne zna. Znajući sebe (koliko-toliko) mrzeću se kad se vratim, a da ništa nisam uradila. Završila sam svoj rezime, tj. nabudžila ga. Ali ovde se svi hvale i kada znaju da pišu, a ne ako znaju nešto više da urade! Da vidiš rezimee ovde! Na primer: ako zna da radi design u Photoshopu-staviće da zna, plus da iskenira fotografiju i da je iskropuje, reći će da poznaje principe štampe. I onda tako za svaku stvar, dobiješ rezime gde se hvališ kako umeš i da dišeš. Meni došlo, da kada sam pisala o svom angažovanju u našoj firmi, da stavim kako R. pije kafu sa-šećerom (dve kašike, molim lepo), N.- bez šećera, S.- bez kafe!!!
Ja, naravno sve umem, samo ništa ne razumem. Znam jedno (i to si bila u pravu) da imam jedno iskustvo više. I negde u sebi znam da mogu da ih razbijem. Ali po koju cenu?! Da unutra, u sebi plačem i vrištim za ljudskom toplinom?!!! Uf, nisam znala da sam tako teška sama sebi. Sad kada sam sama i kada mogu samo na sebe da se oslonim, pitam se... kako ste mogli da me trpite???
Jedva čekam da te zagrlim i... neću više, skenjaću se do bola
Ljubim te puno, najviše
Ja

Pismo treće:
16. novembar, 2000.
Draga Neno, želim prvo tebi da javim. Vraćam se! Ovo je počelo da se okreće protiv mene. Pričaćemo kad se vratim. Promenila sam let za subotu tj. prekosutra. Upravo sada. Dobro sam razmislila, hladne glave koliko se moglo. Možda ostanem 2-3 dana u Pešti. Videću. Imam samo jednu molbu za tebe:
ZAGRLI ME NAJJAČE I NE PUŠTAJ ME KAD SE VIDIMO
Jelena